Zaboravljeno vreme

Sinoć je prebrzo ponoć otkucala.
Sa staklenom cipelom sred balske dvorane
zbunjena je Pepeljuga ostala. Atomski
časovnik, ne trepnuvši, hladno
preskočio
sat ili dva.

Baby, it's cold outside,
možda se ni ne dešava. Sekunde-leptiri
šiljatih zuba
bezumno biju u prozorska stakla.

Vozovi, mrtvi u šinama, čekaju,
zalud, svanuće.
Kroz pukotine na nebu polako
mesečina ocureće.
Tamo smo gde smo, sada
kad vreme nagriza branu. 

Da napraviš sebi mesta
nepomerljivo gurni u stranu
i pričaj mi
da skratimo vekovno čekanje.
Na oči smo stavili poveze gluve
za mučno leptirsko glodanje.

mah za krupijea

laste lete nisko
ali ko zna
ne verujem im
šta znaju ptice
neko bi reko da je to simptom
i, bez alternative,
obezalternatiran!
zapalio nad svršenim činom
koji nije sam svršio
predao bitku na blef
jebi ga
dižem ulog poslednji put
pa šta mi Macuilxochitl da

// Beta verzija

Uloga Džonija Rotena u procesu visokogradnje i niskogradnje

I kao da je sinoć bilo to popodne kad smo stajali, iznenadni trio na nekoliko (poprilično protraćenih) minuta, zarezi na pločnicima nisu uopšte razumeli u čemu je stvar, otkuda i zašto toliki Antarktik, ali on je razumeo, čak sam ga, nakon svega, pitao da li da li je bilo dovoljno hladno, i potvrdni odgovor me je veselio više nego ključaonica na vratima moje sobe usled mraka spolja i iznutra. Veselio me je utoliko više što je rekao da ne samo da je bilo dovoljno hladno, već je bilo i kao šiba od mladog trnja. Do cele stvari je došlo tako što smo on i ja bili prinuđeni da biramo put kojim ćemo krenuti, jer se put, hteli mi to ili ne, uvek ili često ili nikad račva na dva, te se mora neki smer odabrati, i tako nas dvojica, kad se već neprestano račvamo na dva tri četiri, odlučismo da načinimo izbor makar po pitanju sledećeg skretanja u ulici, izvesnost po izvesnost može posle nekog vremena da rezultira čvrstom gradnjom, sa tek po kojom neizvesnošću kao osiguranjem da će uvek biti puteva koji će se račvati (makar) na dva, i tako biti siguran dokaz i podsetnik da do krajnosti stabilna konstrukcija niti postoji niti je cilj. I tako smo i odabrali, neko od nas dvojice je rekao ’aj’mo levo, i tako smo pošli levo, i van sopstvene namere, mada je to delovalo kao svestan izbor ustvari je bila izvučena cedulja, i taj zaokret je doveo do toga da se duo iznenada proširi na trio, u stajaćem obliku, dva vodena deteta, i jedan glineni kojot, kome voda ništa ne može e baš ćemo da vidimo da li ne može sad ćemo da vidimo koliko si nepomerljiv i koliko si kojot. Nakon uzajamnog stezanja ruku odmeravanja snaga onako iz čiste pristojnosti na odstojanju bez pomeranja mišića ispod očiju oko očiju i bez oblikovanja usta u naročitu krivu koja bi možda bila prigodna svakoj situaciji samo ne ovoj, počelo je, na sreću kratko verbalno gubljenje vremena, u prvoj sekundi onako bestelesno, s glinene strane, dok je s moje strane trnje jedva čekalo da mu se da dozvola da probije i krene u sumanuto zadovoljavajući juriš sa dodatnom mogućnošću da se neko od sabraće može i udaljiti i naoštriti istrošeni bodež ako ustreba. Bio sam i malo milosrdan ne zato što me kao takvog svi znaju i zato što to inače svi od mene očekuju da budem ah omniprisutan i omniprivržen brat sestra prijatelj bez obzira na to ko seče a ko krpi ko pljuje sitna i krupna govna a ko trpi i tu se dijapazon odrednica za moguće odnose ograničava samo na ta tri do sramote od koje je jedino gora i beznadežnija glupost u moždanim korama onih koji na te pojmove i vole da se ograničavaju. Jeste, bio sam milosrdan, ali samo zato što je trio bio aktuelan na par minuta, te ipak nije svo trnje, na sopstvenu žalost, uspelo da iskaže svoje ratnčke veštine. Činilo se da je i to bilo više nego dovoljno, te sam, na čitavu stvar, spustio i Antarktik, koji je slobodno kuljao, bez brana kojima je nekada sputavao svoju delatnost čisto da još dodatno onemogućim da se bilo šta od one gline pridigne barem dok ne napustimo mesto dešavanja. Posle neka se sastavlja i rastavlja i opet sastavlja po sopstvenom nahođenju, tj. ako uopšte i ima samostalnog kapaciteta za dotičnju radnju, mada čisto sumnjam, jer znam da će da čeka da neko naiđe i pokupi delove neko ko će da bude milosrdan milosrdniji od omniprisutne sestre brata prijatelja deve apstraktne kategorije mozga bez srca bez viška mesa tamo gde treba sa viškom mesa tamo gde ne treba. Ostali glineni kojoti i hijene i strvinari neka slobodno dolaze ako im se baš dolazi ako ih baš svrbi neizdrživo, jer se i oni,  kao i put, od jednog, uvek račvaju na dva, tri, četiri, i tako dalje, shodno situaciji shodno slučaju, a ako im se ne dolazi neka ćute neka zavežu neka okrenu glave neka ne troše svoje glinene noge za badava a bilo da dolaze ili da ne dolaze ionako nema svrhe jer brana postoji i ona je podignuta a tu je i trnje i zalihe se konstantno obnavljaju ama uopšte nije kao da je sinoć bilo već kao da je bilo pre MILIJARDU GODINA i ušlo u povest da bi istog časa izašlo iz nje kao korov korova kao slepo crevo iz ličnog pamćenja iz kolektivnog pamćenja iz čitavog sistema čitave mreže reči i slika i dela i misli iskazivih i neiskazivih zauvek zauvek zauvek!

Pa ako kažem da ne želim stoprocentno stabilnu konstrukciju ne znači da želim jebene natrule cigle u građevini! I ako mi se dešavalo da smaknem gard pod tim natrulim ciglama jer snaga nije dragstor koji radi 24/7 to ne znači da sam budala da sam slep i da sam nečim nepisanim osuđen na to da biram samo neupotrebljiv materijal za svoju gradnju! Ja sam odabrao, odabrao sam skretanje, odabrao sam put, našao sam put, ili je put odabrao i našao mene, ili i jedno i drugo i treće i četvrto i peto, i bira me i dalje, makar samo još danas ili sutra, i ne znam koliko dugo će nastaviti da me bira, ali uprkos tome ja jesam izbor, njegov izbor svoj izbor makar samo još danas ili sutra moj put je samo moj bez obzira na to da li je to put od žutog peska ili od žutih cigala ili od ugljevlja ili od vode ili od litijuma a procesi truljenja neka se od sada dešavaju na lokalizovanom nivou bez mogućnosti da se (ponovo!) počinju pandemije!

Nevermore.

Porodična

     Nisam mnogo menjala ovu pesmu u odnosu na prvobitnu verziju, ali mi je usput pala na pamet priča koju sam nedavno ispričala prijatelju koji je otišao negde daleko od kuće, pa bih želela da je i ovde zabeležim kao asocijaciju. 

     U pitanju je priča o mojoj prabaki, koja je čitav život je provela u jednom malom selu, u Rusiji, na granici sa Ukrajinom - ne znam više ni kako se zove mesto. Imala je šestoro dece i prevalila devedesetu. Preminula je - ima tome, možda, dve godine. 

Smrznuta razglednica

Umoran pogled na smrznutoj razglednici koja se lagano topila
Jedva primetan miris engleske kiše
London
Sedeo je smireno
Ili makar
Pomireno
Trafalgar ispod nepravilnog leda
Izlomljen i mutan kao njegova sećanja
Obrisi poruke koju više nije mogao da pročita
I, odnekud, eho njenog glasa,
Razumljiv, pa makar jedva
Dok miris polako sve više preuzima sobu
Pravi mu oblak nad glavom
I prva kapljica mu se sliva niz nos
Uz uzdah
Hoće li jutro doći?

***

// Prvi pokušaj

hvalospev razgovoru

priča

razgovor

diskurs:

o banalnosti montažnih kuhinja

o blatobranima na Papinom biciklu

o isforsiranim napuklinama na ognjištima

o predrasudama u nižim stadijumima razvoja kod vodozemaca

o hrpama pepela u neznanim perionicama posle ponoći

o strahotama plivanja u nepokrivenoj sudoperi u mraku.

priča

razgovor

diskurs:

o kritičnim masama odrona u tundrama

o bezvučnim pastvama

o tokovima praznine u crvenim patuljcima

o srcima od papira

o glavama od aluminijuma

o slabosti

o tajnama

o istini

o tišini.

o tišini.

tišina.

tišina.

ćutanje.

najviši stepen

priče

razgovora

diskursa.

ništa.

a sve.

jednosmerno ćutanje

i dvosmerno ćutanje

u hodu

za stolom

stojeći

čekajući

bezbroj tema priče razgovora diskursa

ustvari jedna te ista tema

jedno te isto ćutanje

jedno te isto toliko veliko šta god

da jedino može da stane

u ćutanje.

smaragd pod ključem

dva tamna bunara bez dna

zagonetka bez uvoda i razrešenja

osmeh čija se vrednost ne meri nijednom zemaljskom valutom

koreni nastanaka

implicitno blago nepoznate namene

implicitna potvrda bez papira i mastila

odgovor na svaki nepostavljeni nepostavljivi upit

u ćutanju.

izvlačim taj odgovor iz moždanih džepova

beležim ga po sećanju

držim prikucanog iznad kreveta

kao podsetnik

na žutoglavu floru

što smelo blješti u trećoj smeni i bez veštačkog svetla

što drsko niče

iz betona

i bez vode.

a zar je bitno šta to niče i kako

dokle god niče dokle god diše

i zar je bitno od čega je

uže koje vezuje i zašto vezuje

i šta vredi umeti sa rečima

kada mogu i da te napuste naiskap

i zar je bitno što razgovarati možeš sa svima

kad ćutati možeš samo sa retkima.

alien

u auli u koloni do otvora sa nezgrapno isklesanom glavom sa procepom iz kog ispušta zvuke mržnje i brani pristup jer nedostaje papir uz odsustvo svakog drugog zvuka uz fijuk biča čije se prisustvo ne vidi ali se oseća u mislima i stoga i na leđima sleđenih u koloni  sputavajući svaki pokret pa i misao o pokretu -  on ne cepti on LEBDI bez suspenzora kao metafora blažen u sazvučju sa samim sobom i čitavom matricom i svemu u njoj on upija tintu i pretvara je u med (tela okovana prolaznošću to ne vide i stoga ne mogu da prime)

u nezgrapnoj prostoriji bez prostora za sopstvenu misao za udah izdah sa velikim zvucima velikim čašama velikim očima velikim ustima a malim ušima viškovima kratkoročnog smrtnog veselja i varljivim supstancama u tečnom stanju  -  on ne lebdi zanesen on CEPTI bez leda umom spaja razdvaja pomno gleda pamteći dobro rezultat naginjanja čaše zapisavši naučiš li da je nagneš zaboravićeš kako da je spustiš

na žalosnoj zemlji gde kopaju rupu i u nju trpaju veliko drveno vozilo bez točkova a u njemu ukočeno telo kao jedinog vozača uz opipljivu manifestaciju bola (realnu ili ne) češće bez mere nego sa merom  -  on ne plače on se SMEJE i gleda nagore jer njegove oči registruju promenu u vazduhu procentualni iznos čestica ljudske duše i u svom desetodimenzionalnom umu on se osmehuje asistira domišlja i improvizuje merdevine

u hali bez pokrova sa mnogo znoja koji ničemu ne vodi sa hiljade potiljaka i hiljade trupova koji divljaju gde nešto pravougaono se nazire napred u naznakama sa mnoštvom čudnih sprava iz kojih izlazi zvuk a koje na delatnost nagone ljudske prilike svojim prstima  -  on se ne smeje on PLAČE usled toliko protraćenog dobrog zvuka usiljenog i zauzdanog jer njegov sluh funkcioniše u višim registrima on zna čitav konačan dijapazon frekvencija on ih čuje svaki dan u svako doba preuređuje ih gurka kombinuje to mu dođe kao igra kao poseta kućnih duhova

sledih ga najzad nervoznim potajnim ali željnim korakom kao vučnim zrakom (mislim da je znao)

hodasmo tako čitavu noć

dok nije došao do nekog ubogog zida na kraju grada

on odlazi sevnu mi presamitih se u struku te ga viknuh po imenu hitnja-strob je probijala mrak

okrenuo se dečački toplim smeškom u ustima i očima bezglasan i bezvučan izvadivši iz džepa svežanj ključeva koje je jednostavno spustio na tlo

nestavši potom u istom onom zidu

bez ijedne reči

a ja ostadoh sa ključevima da do daljnjeg odgonetam

šta je to što treba da otključam

Na uzici

Od moje uporne pesme utehe
Nećeš primetiti da svuda me slediš
Kao što ptice koje me nekad odmenjuju
Sopstvene rešetke više ni ne vide
Tvoj povodac pletem od mirisnog cveća
Opojnog da oko vrata ne osetiš stisak
Tvoj povodac pletem od čudesnog cveća
Ni sam da ne znaš koliko je kratak
Držim te u prostoriji jednoj
Gde čuvam te kao vodu na dlanu
I, samo da može u šaku da stane
Nijednog blaga nije mi žao

Ljubavi,
Šta je sloboda, kad imaš i pesmu, i cveće, i mene?
Ljubavi,
Van mene je život gorak. Zaboravi vazduh.
Prati moj korak.

*Izvorna verzija

Ali gde?

Bio je to veliki slon
I nije bilo lako
Ali znali smo da vredi, da može
I hteli da ga vidimo na delu.

Godinama smo odvajali od usta
Pronalazili, skupljali, tražili
Sanjali
Dok nismo skrpili
Da ga obučemo celog
I to onako
Da izgleda, da ne bude ofrlje
A on je sazreo i bio je spreman
K'o što ceo svet nije za njega

Ali ulice su male
Kažu
Nema mesta za takvu kilažu
Kažu
Da će svima biti bolje posle obnove
I da danas nema mesta
Za slonove

*Prva verzija

Glava moga oca [bulk post]

„A man never grows up until his father dies (..) I’m so youthful looking. I always thought I had plenty of time to do things. But then a few years back (..) he [my father] died. Suddenly my mortality became incredibly apparent.“

J. Harrison (Talking Heads)

Pevala je Sugar on my Tongue u nekom zadimljenom, mučno prljavom lokalu, mrmljajući u mikrofon toliko nerazumljivo da sam jedva prepoznao pesmu. Imala je uske farmerke i gledala je kroz publiku smešeći se kao da zavodi svakog muškarca ponaosob, kao da peva samo za njega.

Ja sam bio u publici.

Imala je ime i popila je piće sa mnom pre nego što smo otišli kući. Otpratio sam je do vrata, uzeo broj telefona: uobičajen početak. Ubrzo mi je dozvolila da je vodim za ruku ulicom. Kretala se kroz mreže drugih ljudi kao kroz izmaglicu, kao da pliva negde u otvorenom moru, a ja nikada nisam bio siguran jesam  li obala ili ne. Glave su se okretale za njenim tesnim farmericama, ali iako je uzvraćala osmehe, znao sam da je bila samo moja devojka.  Nakon nekoliko nedelja po prvi  put smo spavali zajedno. Odmah sutradan sanjao sam odrubljenu glavu svoga oca.

šegrt

jednog popodneva

poigravajući se sa teorijom obrnutog odraza

i lutajućim zrakom popodnevnog sunca koji je svrnuo na moju nadlakticu

i šarenom mini-vetrenjačom na plastičnom štapu

(poslednji spomen na Don Kihota)

topao dan te mi pažnja odluta na tren

i umalo da rođenog brata koji je išao tuda

pretvorim u lokalno pernato stvorenje iz susednog dvorišta

pokresanih krila

koje se šetkalo kraj ograde

šepurilo svojim dugim perjem

pred nevidljivim entitetima

sa neznanim ciljem.

to dakako ne bi bilo dobro

jer moj brat je znan svima

kao vrsni letač velikih visina

sa merilima

pomalo iznad mogućnosti prosečnog Zemljanina

a pomalo zagonetnih svima

(osim možda njemu samom).

sva sreća te na vreme stadoh

inače bih za koji tren gledao njega

gde se sa neznanim ciljem šetka kraj te ograde

potkresanih krila

sa prividom nade

zaboravivši da je ikad

poželeo da leti.

Stigao čajnik!

Pre tri meseca smo započeli blog po imenu Tri uz čaj, sa idejom da svakodnevno napišemo nešto na osnovu tri nasumične reči. Ovaj vid stvaralaštva nam je sjajno "legao": izazovan je i neobičan, a rezultat nas neretko iznenadi. Ukratko - sviđa nam se. Međutim, tu količinu postova je veoma teško pratiti, pa smo odlučili da napravimo još jedan blog na kome bismo objavljivali po jedan, odabrani, post nedeljno.

Zamisao o nedeljnom blogu je u potpunosti sazrela kada smo pronašli trećeg blogera, tačnije blogerku - Now_Wave, koja će se na nedeljnom nivou pridružiti našem pisanju na osnovu trojki reči. Ove nedelje, u čast otvaranja Čajnika, i da se bolje upoznate s njom, dobijate tri njena posta, a ubuduće će svako od nas nedeljom objavljivati po jedan.

Želimo prijatno čitanje na našem novom blogu, i naravno - ne zaboravite na komentare! ;)
-Margarita & Smorcoa

Ritual

David Byrne je kralj
Al malo se ofucao
Mislim dobro je svirao
No mi nije to to
Nema tu više te magije
Koja me je nadahnula
I pokrenula
Onda i tamo, nekada davno
I šta će mi sad na dlanu
Kad je takav

Otišao sam u šumu
I nabrao imele
Nagrebao koru posebnog drveta
Trebalo je malo vremena
Al naišao je i daždevnjak
Režnjevi šarenih pečurki
Mozaik od oklopa sedam vrsta kornjača
Đembe
I specijalni limitid edišn Stop Making Sense
U dubini šume, u žuboru reke
U oblaku tamjana, golicajući travke
Pretvorio sam double layer dvd
U brata

I ZIMBRA!

Chroi

ležao sam i isparavao znoj na bilo čemu što bih dotakao, bilo glavom, bilo rukama, bilo nogama. bila je naprosto nesnosna. uporna ili naporna ili i jedno i drugo, ovog puta je prevazišla samu sebe u stepenu posvećenosti svetoj misiji da me razbije na paramparčad i smeje se tome. svaki udah, svaki najmanji trzaj glavom je koban, toliko da mi svaka misao gubi oslonac, a reči ne mogu da izađu iz usta. izgladneli krzavi lešinar koji kljuca li kljuca misleći da sam mrtav. e pa nisam. ogavna, glupa, kleta glavobolja, ta žena, čije mi isprazne priče svrdlaju mozak u žute bljeskove bolesti, ta posledica bez uzroka, samo dođe, ni ne pokuca, i za tren oka izbriše sve što je podizano godinama, ostavi mi samo sećanje na ishod, ali ne i na proces gradnje, te učim te gradim stalno iznova iznova i iznova, i nikako da sustignem samog sebe. prokleta žena, ni sopstveno ime da mi ostavi, samo uzima. a nikad neće da mi kaže šta hoće od mene. možda želi da me navede da umesto nje sam uzmem tu britvu i najzad obezbedim sebi san. san bez znoja, san bez sadržaja, u kome bol poput katrana curi na pod, prelazeći u čvrsto stanje i tako tvoreći stazu po kojoj može da se gazi. avaj, kad ni to ne znam.

ustadoh najzad i priđoh ogledalu. možda u nesvesnoj težnji da pronađem opipljivi trag tog razjarenog bola, kako bih tako možda lakše doznao šta mi je dalje činiti. pogledavši svoje lice, svoju glavu, svoje čelo, donja vilica mi popusti, te pade, obamrla od straha: dve rupe su mi zjapile na čelu, jedna mala, nešto nepravilnijeg oblika, kao tek otvorena rana, površinska, u predelu iznad desne obrve, a druga beše velika, oblika savršenog kruga, maltene posred čela, tik iznad međuočja.

Oni

koliko ih je samo! koliko mnogo! a nemam kome da šapućući izvrištim svoju radost

kao bele kuće u kružnom nizu posleratni proizvod blagostanja teško stečen uništavan hiljadu puta ali vaskrsava uvek

kao lice iz vatre prizvano ugljevljem

oblik duše otelotvoren u ljude

miču se skladno i gipko uz zvuke nepostojeće violine muzika nezemaljske divote čije su deliće zapamtili samo srećnici probudivši se prljavi na neznanom polju bez cipela i bez psa slomljenih gajdi ali ustostručenog duha

samo obrisi bez kontura mekog svetla kao u halogene lampe koje je isijavalo iz neumornih prstiju na nogama prstiju sraslih od plesa

prozirni poput zaljubljene budale besmrtni od sebe samih nastali sa pamćenjem starim koliko i svemir

poljana široka a čista prazna samo jedno tanušno drvo je delilo mene od Njih

samo iz slepe pristojnosti na odstojanju a u meni plač narasta

VODITE VODITE ME ma kud obećavam učiću sve što se naučiti može uzeću panj zapaliću ga i zakopati