okult

između darodavke i sluge linija je tanka, reče ona slugi

dok je spuštala na sto svoje finansije zarad pomoći ubogoj kući

znam da si sinoć klečao kraj stola

plakao molio se videh to

iz svog kreveta

i znam da si me ugledao

podigao glavu da osmotriš detalje

a znam da i sam

putuješ istim sredstvima

jer videh te pre neko veče

iznad mermerne ploče sveže humke

krčmar se kleo da si sa njim bio

smejao se pio

i plakao

i onde i tamo

istoriografska anomalija

ne znaš sve

i nećeš ni saznati

dok se ne drzneš

i ne pođeš

krivim putem

neću ni biti ovde dovoljno dugo

i svet će mi ostati ono što jeste

tajna

gledaću sa bezbedne udaljenosti

sve čemu izmakoh istekom roka

ali dokle god sam ovde

ne priznajem

jedan jedini pravi put

kojim se drsko diči neko

ko će naposletku sa bezbedne udaljenosti
stojeći kraj mene gledati

sve čemu je izmakao

istekom roka

IRL

hajde smej se malo. osmehuj. umeš ti to.

govori. hodaj. otiđi negde na čaj.

otelotvori svoje misli

ono što misliš ti misle i mnogi i nije svejedno ali sve je to jedno jedan dah

odlepi prste od plastike

ištekaj oko po oko iz tečnog kristala

iskoči iz sintetizovanih diskursa

iskoči iz tog lolovoza

skoči na kolovoz

u sopstvenom vozilu

i vozi čoveče osobo ljudsko biće prepuna sobo vozi!

(gužva je gadna to je istina ali niko nije rekao da je jednostavno)

iskaži sadržaje svojih ormara eksterne memorije očiju glave

glasom!

govori. hodaj. IZAĐI izađi napolje.

jer neko te možda voli?

a ko?

samo gledaj okolo

gledaj prevlači očnim skenerom po krajolicima (stvarnim)

gledaj ko kida bele rade

samo gledaj ko kida latice belih rada

ej. pa ti si tu!

ima nas još i nisi sam!

vidiš?

i nije tako teško.

FM

iseći kosu

u znak žurbe

ražalovati Vinera

jednim udarom o PCR-M50

održati korak

sa sanjarem treće vrste

apsorbovati strane tvari

zarad poboljšanja stvari

radovati se nuspojavama

stegnuti kožu

stegnuti smeh

stegnuti dušu

stegnuti olovku

stegnuti sliku

i čekati da prođe

osećaj prepun preciznosti kome se ne sme verovati

jer ne pravi razliku između individualnog i opšteg

staviti na papir

putanju koje nema

učiniti da se začuje

muzika bez igle

plivati u ravnoj obući u oblastima sa 0% saliniteta

hrabri razgovori sa bljeskovima u glavi

crveni bikovi i nema spavanja

ali nema ni krila

ipak je to

samo žena

stranci i adrese

o, stranče

da bih mogla umela smela da te pogledam u oči

trebala bih

u sebe da saspem

mnogo toga

što inače u sebe ne sasipam

ali ipak

krišom

preko stola (minimalističkog od kuvane plastike ma ko još i pamti)

gledah te

tvoje izubijane podlaktice

od vožnji noćnih bez sitnih svetala

osnaženih osamljenih

povratkom na stalna odredišta

o, čoveče

da bih mogla umela smela da te udahnem

trebala bih

u sebe da saspem

sva pluća ovoga sveta

što se inače baš i ne čini

ali ipak

iz srca

preko očiju (nemoćnih da upamte obuhvate sve što bi se htelo)

gledam te

tvoju vrednosnu pošiljku tvoje lutanje

od mraka otkinuto

udvojeno osnaženo osmehnuto

dolaskom na pravu adresu

idemo

tajne zone

između redova između velova

prepune hotela

soba u koje se možemo skloniti

kad želimo da pobegnemo od publike

i sjedinimo ruke.

te zone toliko su tajne

da moramo da napregnemo oči

da moramo da upregnemo duše

da moramo da razvežemo srca

da bismo ih mogli videti.

izgubiti se to je ta nauka

nauka muka

koja se tiho savladava

isključivo spojenih šaka

a kuda krenuti?

to je tajna

svačija drugačija.

u vinu istina

čitavog životnog veka svog mog tuđeg (da ih imaju po dva opet bi nastavili da ponavljaju jedno te isto)

ubeđuju me (u svim mogućim oblicima izraza)

te u vinu je istina

te pijem da zaboravim

(znači prvo dolazak do istine pa potom bežanje istine  -   kad budistički monah napadne stopalom najkompleksniju mandalu ikad od peska sačinjenu koju je radio pet godina i jednim potezom razruši svoje delo dekonstrukcija ima smisla a stopalo još više i to nije beg)

i beše tu još pregršt zanimljivih i pomalo kontradiktornih iskaza (no ja dopuštam opraštam kontradiktornost jer ne zaboravljam da sam homo sapiens čija je gradivna jedinica kontradiktornost a sad što većina meni ne dopušta istu tu kontradiktornost verovatno potiče iz činjenice da piju da bi zaboravili i tako dalje levo i desno omaše postelju pa se bude stresno ah siromasi)

no ubeđivanje na mene nema taj ubeđivački efekat iskustava iz druge ruke

i jedino što ja znam jeste da

svaka pomama izazvana vinom

boji svojim skupo-lažnim bojama nepostojanog

sve što takne

pod prividom vatre

dok naposletku ne dosegne i poslednji stadijum delovanja

zvani pepeo

i onda

sve se to rastoči razveje

u jedan opšti trenutak bez oblika bez imena samo smešno-tragičnih kontura koje svi prepoznaju

(svaki put kad u gluvo doba sretnu klimave noge ruke koje grle vazduh i promašuju dok prazni stakleni nosač bivše dragocene tečnosti kune svoj elegantni oblik i lik jer usled njih ne može da zaustavi kotrljanje)

trenutak nedovoljne snage da bi se pohranio čak i u kolektivnoj svesti

potpuno obeznačen usled prevelikog broja ponavljanja na svakom milimetru loptastog tla koje zovemo domom

a možda takvi trenuci ali i trenuci najsnažniji po propadljivim ljudskim merilima slabe kopne do bezličja do pepela

zato što svi piju

da zaborave

dok ne zaborave

i da zaboravljaju

uni-forma

gledali su ga kako klizi kroz kapiju kao glajd

zamišljajući glas zelen i mek iz grla tog neoprljenog glađu

knjige pod pazuhom pod senkom sveučilišta ništa ne ište osim osame

u crvenoj knjižici kožnoj najviše cifre staložene u nizovima

ne ovaj svet nema vremena za šalu dok čeka šamar

samo volti viskoznog ćutanja i besomučno beleženje brojki i skraćenica

obrazi gore kao cvet maka kad ga neko upita za ime

imao je tada status studenta

a potom

osvanuo je dan u kojem njega nije bilo

nije ga bilo ni narednog dana

ni dana nakon narednog dana

čudno ali kako seješ tako ćeš i žnjeti

on je sejao semena ćutnji svakom stopom

ćutnje su iznikle u kolektivni muk

još koji dan pričalo se o tome pro forma

još koji dan tražili su ga pro forma

potom je forma postala norma

par godina kasnije

izašle su novine

čudna vest sa još čudnijom fotkom

lice na fotki je ličilo na njegovo

još koji dan pričalo se o tome pro forma

još koji dan pitali su se pro forma

potom je forma postala sindrom

kolektivnog odmahivanja glavom

iz grla oprljenih javom

izlazilo je samo ne ne ne

ne nalaze ljude tek tako u brdima

za koja niko ranije čuo nije

ne nalaze neznani nitrat tek tako

u procentima u žilama figurama ma daj

tako tipičan psihološki momenat marve

dosadan do zla boga za analizu

i u gimnazijama osrednje glasovitosti

mole se nepostojeći entiteti

da počnu da postoje s malo više ubedljivosti

uzmu koga se uzeti može dok se još može

jer ako uni-forma postane norma

neće razlikovati ptice i žbice

lik i krinku

nogu i nož

aluziju i agoniju

ironiju i hartiju

britvu i birtiju

smeh i artiljeriju

dMT

''Time has told me

 You're a rare rare find

 A troubled cure

 For a troubled mind.''

            - Nick Drake

vetar taj sveprisutni svestrani bestelesnik

prolazio svuda i tad i tuda stoga zna

kolika je cena

svakog udara u masi iznad rebara zaključno sa onomatopejama

svakog toplotnog talasa iz zenica zaključno sa količinom dnevnog svetla

svakog odsustva iz fizičke ravni zaključno sa brojem načina da se odsustvo premosti

svakog kidanja na pola usled bola zaključno sa brojem dana odsustvovanja

svakog parčeta tišine zaključno sa dužinom pogleda uprtog u susedni par organa za vid

svakog tona i frekvencije i tonaliteta zaključno sa brojem reči

svake reči kojom se izražava verovanje

u susednog nosioca srca misli ruku očiju ušiju

u postojanost

u večitost

u kombinatoriku

u individualni spas

u komplementarnost

u dvojinu

u kolektivni spas

kolika je cena

neopipljivog bezvučnog nečujnog a sveprožimajećeg

konačnog istinskog izraza za puni krug za sraslu kost i ranu koje više nema

odgovor se može locirati

u svakom diskursu vetra sa ostatkom prirode

svakom huku (za koji ne bismo ni znali da ne beše Dilana)

na svakom delu planete

u svakom džepu svemira

odgovor je srazmeran veličini konačnosti i definisanosti prisutnosti vetra

dakle cena

ne postoji

prosta dedukcija

da da sve same iracionalnosti

žalim slučaj ali nema drugog objašnjenja

učenost akademizam cinizam agnosticizam i svaki izam

topi se kao jastuk na kojem se obitava i isijava u iracionalnosti

u logici srca

ne trudite se nema smisla

ali upravo u besmislu

i jeste smisao

ne dam ti da plačeš nikad više

ne daš mi da plačem nikad više

dakle nećemo plakati nikad više

prosta dedukcija
koja se plašila da preraste u obećanje ali ipak u njega prerasta sama od sebe

a za dodatna pitanja

konsultovati Dilana

Lenona Harisona Drejka Smita Moriseja Birna Bareta Orzabala Zilahija Hrabala Sajferta Harmsa Murakamija Jejtsa De Lila Ginzberga Keruaka Junga Frojda Lajbnica Rasela Huserla Anakina Skajvokera i Padme Amidalu

zapravo batali ih sve

i konsultuj

isključivo sebe samog

Natio

Nacionalizam kod ameba je neizbežan

Kao naslage sedimenata u pećinama utrobama planeta

Neizmerno nagomilane u skutima naborima vremena borama sveta.

Ameba kao gradivna jedinica realnosti

Doista mala i nepraktična u svojoj prostosti

Ali prostost ne negira jestost

I nekako što si manji osećaj jestosti veći biva

Navala busanja u nepostojeće grudi nepostojećim udovima

Ja sam ja sam ja sam ja sam ja sam ja

Tamo ste vi ovde smo mi ovde je granica

To ste vi a ovo smo mi gledaj prepuna stranica

Čitava jedna stranica nacionalna historija!

I svet i vek i sve i rat i mir i brat i hir i histerija

No ne kvarimo tu patriotsku emociju sabiranjem činjenica

Uključimo nadanje u kosmičku utičnicu

Sveta šaka i sveto oko evolucija

Poslaće jednom herojski naslovljenu pozivnicu

I ovim ubogim bićima: kreće revolucija

Učešće omogućeno ocena dovoljan 2

Prešli ste početni stadijum razvoja

U novom ste životu! Doživite stotu!

Pratimo vas pomno

A dotle

Naše nadanje je uz vas!

I naše finansije!

Da da znamo da ćete nam sve to vratiti jednog dana

Ni ne pomišljajte.

Ni ne pomišljajte.

étonnement

Artur je bio gnevan

jer se boja hrizantema

u sobi pod mrakom kasnoga časa

nije poklapala sa bojom

koju je video Lu

svojim okom.

Čuđenje

nad pojavnim licima sveta i svega

snaga da se dovede u pitanje sruši temelj promeni položaj posmatranja posmatra tumači samim sobom

moć toliko drevna da je mrtva k’o malter

još pokoji zaostali kvark luta k’o zločinac u deci u starcima u ludama i ponekoj retkoj jedinki van ovih kategorija

ono čija se važnost umanjuje

naspram važnosti drugih važnijih stavki sveta koji juri po traci i nema koga da isključi struju samo biva brže i brže

gasi se meteorski i naposletku nestaje utopivši se u more opštosti more bolesti istosti za koje leka nema

i tako je Lu

opet ostavši među mrtvima sa zidova iz muzike sa stranica i ne nije bio sam ali ipak

pustio gnevnu suzu

iz nemoći

pred Arturovom nemoći poimanja stvarnosti preobražene u skladu sa okom posmatrača

a nije znao nije mogao da zna

da je Artur

opet ostavši među živima sa televizora iz novina lošeg sluha loše pameti skupog pakovanja da pokrije sakrije

seo i hteo-ne hteo

potražio istinu

sopstveni preostali zalutali kvark

čuđenja
misleći zašto li soba deluje drukčije
bez ikakve promene
i zašto li niski beli strop odjednom narasta
i zvuči
tako plavo

prelaz

vidiš ovaj stepenik to je poslednji stepenik i samo on te deli od

pri prelasku istog osnovno pravilo jeste

spustiti svaki konac svaki lanac svaki teg svaku tonu na bilo šta što je tlo

jer vukao si vukao dugo

bez modnog savetnika

žanrovski neodrediv ali nekako vuče na sci-fi svim vagonima i svim pogonima koji teku sa toliko opasnog smisla i reda i slojeva i slojeva ćutnje da je to naprosto

drugo pravilo jeste izbrisati slova o akciji reakciji

uništiti slova o uništenjima ne meriti ništa na grame na dane konverzija u oprost

treće pravilo ostaviti zubni karton na vidnom mestu zarad identifikacije

jer kad te rođeno srce proguta sažvaće ispljune šta ostaje ne znam ne znam

strah od posledica nepodudarnosti u ciframa strah od raja nepodudarnosti u sklopovima šrafova strah od

vidiš ovaj stepenik to je poslednji stepenik i samo on te deli od jeseni

četvrto pravilo ne pretiti ali teško je obećati ne-pretnju kad ne znaš ni šta ti preti ipak strah i potiče od toga što znaš što znaš ne znaš

peto pravilo ne otežavati ali kako obećati ne-težinu lakoću podnošenja naročito kad imaš tendenciju da se rašivaš

ja nemam prtljag ja jesam prtljag

ali obećavam

da ću da nosim

sve

zna već

da ne spavam

ako ne spava

nemi protest

onog crvenog što kuca ispod grla

i potvrda

kaže živ si

živi smo

dakle živimo

imperativ

i to je to

da li sam bolji čovek

da li sam doista bolji čovek

da li ću ikada

da li ću

u koju reč

može da stane

sve to

nemam je

preveliko je

preveliko

odmetnik

blago plašljiv ali željan da sazna pun vere u informativni aspekt sunčev zrak

rešio da prošeta

po neznanom prostoru u krajnje kritičnom odsustvu svoje sabraće

znači crnilo kompasa nema vidljivost nadaleko željena misaona imenica

šetao je po obodu cevi presavijene na oba kraja nadole

cevi iz koje ide 2 metra platna u dva sloja

na čvrstoj podlozi

koja se ugiba i odbacuje onoga ko sedne na nju

e zanimljivo valja probati ali nekako sad ne odgovara prilici

i tako je zrak

(mlad očigledno i u potpunom nedostatku prethodnih iskustava sa šetnjama i iskustava sa određivanjem pravca želja i odjeka rizika i bez pravog znanja o raspolućenosti na naše i njihove)

rešio da ode i malo dalje u svom izvidništvu

(mlad što za sobom povlači i da je smeo znači bez celovite svesti o tome šta je smeo)

i tako je čistom opservacijom pojavne stvarnosti bliske mu u prostoru i vremenu

došao do zaključka da na tom platnu na čvrstoj podlozi

u sedećem stavu bivstvuje nešto

što se od poda račva na dva

pa se onda sastavlja u jedan

kome se sa obe strane nalaze slična takva dva kao i prema podu

a na samom kraju jedno manje okruglo

golo i glatko

sa čudnim prorezima i čudnim otvorima

i dva sitna okrugla pri vrhu

sve to sačinjeno od materije naizgled čvrste kao i ona cev

ali nije bilo toliko čvrsto izgleda

zaključio je na osnovu toga što je sedeći objekat

pognut nad nečim širokim šupljim punim nečeg providnog tečnog

jednim od ona dva što su mu prikačena na krajevima

povlači nešto malo po unutrašnjoj strani onog drugog prikačenog

koje se nalazi u onom tečnom

i pri tom povlačenju nešto ističe nešto crveno isto tečno

i tako ono providno tečno dobija crvenu boju

zrak nije bio siguran šta da misli o tom prizoru

bilo je to nešto novo i doista zanimljivo

žalio je što nije stariji veći pa da osvetli čitav prostor za još bolju opservaciju

i baš u trenutku kad mu je pažnja bila u naponu snage

sedeći objekat je podigao ono okruglo

i uperio ona sitna dva okrugla u sunčevog podmlatka

i u tom trenutku

zrak beše usisan

u crnilo

bezkompasno bezizlazno konačno kao potez toliko kriv ali potreban

male stvari a mnogo moći naročito u krivim rukama

organska materija je to ipak

da je zrak znao da neće biti sledećeg puta

možda bi i stigao da pomisli

sledeći put slušati mater

ostavi u zraku ono što treba da bude u zraku

ostavi u mraku ono što treba da bude u mraku

velečasni

u nedostatku lica koje sluša

u odsustvu reči koju vredi čuti

uzdigoh njega na visoki sto

vitamin C sa rumom ekvivalent krvi raspetog

i prećutno dadoh na znanje

da nema ruke nema da me vodi

da kažem da

štit je pao

volja se meri promilima tečnija od tečnosti i otiče

Mingus je pišao u krevet kao dete

Spencer Dryden vitlao sekirom

verujem sa zadrškom ali verujem

onda najednom pojavna stvarnost biva izoštrena i oči najzad obaviše svoju funkciju

i videh samo kosti bez krvi i mesa

izbrojih jame na užegloj zameni za lice i

svedoh broj košulja na 3

broj pantalona na 1

broj očiju na 0

zadrhtah bez bega van vidnog polja vid pristojnosti

pred ogledalom

u neznanom hodniku

a u ogledalu

ljudski suvarak mrlja protok i brzina protoka izgaze lako u nedostatku pravca

nedovoljno materijala u sebi da čak ne može

ni da se pretopi u nešto novo sa svrhom

izvodi svako veče

zaludnost u šetnju

najvrednije dostignuće avangarde

jedini verni sagovornik samom sebi

sam sam sam sam

sva sreća pa sa sobom

ponesoh poveći kamen

sopstvenu legiju spasa

rekavši doviđenja

bez glasa

u nepojavnom obliku

i ostah tako

na neodređeno

nećemo se više videti

zabava gotova

oltar uništili mi mi

društvo evoluira dalje i bez tebe

dragi velečasni

Aljaska

Padme E. se obrela na golemom pregolemom teretnom brodu, negde na Aljasci na vodi a snega nigde i mrak je topao Aljaska je topla. Čelik je sijao u odsustvu drveta a drvo nikome i nije istinski falilo jer sirovo blještavo glatko konstruisano veštačko tehnički obrađeno oličenje izdržljivosti ovde ima vrednost ovde ima prednost nad majkom prirodom i povodom toga se ama baš ništa ne može učiniti to je samo prirodni sled stvari stepen stepenik na putanji razvoja. Straža na brodu pritajeno mrtva jer je poznat stepen očekivanja po pitanju hoda i lokalizovanosti iste. Sve je nekako umrlo iznutra spolja prešlo se na automatsko upravljanje jer čak je i glad bila mrtva sve mrtvo osim ideje ideje o ideji. Ovde je čelik imao glavnu reč, ali fabrički čelik nije mogao ništa protiv čelika u ljudskoj glavi u ljudskoj duši i iz čelično tvrde glave i čelično tvrde duše idu i čelično tvrde namere, te je tako i Padme rešila da nešto sprovede u delo, u pratnji nešto mlađeg Šejmasa A., koji je gotovo niotkuda i iz naizgled neznanog razloga iskrsao kao dobrovoljac. Ovde je tehnički obrađeni čelik imao glavnu reč i prosto je bio ubeđen da samom svojom pojavom može i mora da se nametne kao neoboriva nužnost ali Padme i Šejmas su imali ideju jer sve je inače bilo mrtvo spolja i iznutra sve osim ideje a ideja je uključivala krađu jeste krađu jer se krađi mora i uzvratiti krađom evolucija produkti evolucije su tako izabrali i neke dve nasumične usamljene životinje na visokom nivou misaonih delatnosti tu nisu mogle ama baš ništa do da se tehnički obrađenom čeliku i krađi kao gradivnoj jedinici sveta veka i svih vekova i svih svetih suprotstave upravo krađom.

Drvo. Je ključni pojam ovde. Na ovom pregolemom teretnom brodu bilo ga je mnogo i to ne onakvog kakvim ga je majka priroda sazdala već isto kao i čelik tehnički obrađenog raspolućenog ispoliranog isečenog na fine tamno smeđe komade, takoreći letve, jednake među sobom jednake pred svetom drvenih i nedrvenih materija jednake pred dobro taj entitet je već diskutabilan, no, baš takvo kakvo je, tehnički obrađeno, bilo je potrebno. Padme i Šejmas nisu tačno znali zašto zašto im je bilo potrebno, ona ideja je visila poluopipljiva polupropustljiva u ritama u naznakama ali i rite i nedorečena parčad u sebi nose koren ili makar seme dorečenosti koren i seme koji vuku na spoj pa makar taj koren i to seme bili samo privid. Nužnost hitnja da se skitnja lutanje okonča prekine da se doda lopta da se prisustvo primakne prisustvu bez spoljašnjih uticaja, samo pukim nerafiniranim iskonskim magnetom.

U svakom slučaju, iz stanovitih kontejnera za prenos sirovina izvlačili su letve, Padme i Šejmas, jednu po jednu, bacajući ih preko palube u vodu toliko crnu da nisu ni bili sigurni da li će se pad uopšte okončati no letve su ipak padale i plutale sporo ka neznanom odredištu ili je možda i to bio samo privid. Šta su hteli time ni sami ne znaju možda su u dubinama svog nesvesnog videli zgrade ulice lica koji nestaju pod tlom koje se urušava u vatri u dimu poslednji put držati kornet bez pitanja o smislu i odjednom kraj bez najave bez svesti o kraju sekunde su to ali to ne umanjuje strahotu i znoj. Možda su hteli sve živo da potrpaju u barku velikih razmera možda ne možda da mnogo je tu možda a malo je definitivnosti tek oni su nešto hteli to je izvesnost nešto se pokrenulo iznutra pa spolja nije više bilo tako mrtvo, iako su znali da su na tom brodu bez ičijeg znanja da tu ne smeju da budu te da im sa najvišom sigurnošću sledi fizičko skončavanje ukoliko ih bilo ko tu pronađe kao i to da pojma nisu imali kako će iz broda preko vode dalje da prenesu materijal koji kradu ni gde ni kako ni zašto ništa, da, možda je sve to od početka bilo osuđeno  na propast zašto uopšte i počinjati tako nešto gde je tu smisao pa ipak u čitavoj toj stvari bilo je i naznake nečeg dobrog, šta je to nisu umeli da kažu ali činjenica je činjenica da je tu bilo dva para ruku a ne jedan. Čak je i Aljaska bila topla topla kao naznaka i time im stavila do znanja da podržava delo ili makar naznaku dela kao i Padmeinu nemarnost i činjenicu da se jedino njoj može desiti da na brod usred Aljaske dođe ilegalno golih ruku doslovce sve što je imala sa sobom bilo je ono što je imala na sebi odeću u kojoj se trenutno zatekla a hladnoće nije bilo definisanosti nije bilo okvira nije bilo bio je tu Šejmas koji je ćutke zajedno sa njom izvlačio letve i možda je on znao razlog možda će da ga pita možda i ona sama već zna razlog možda je razlog isti za oboje i jedino što je nedostajalo jeste upravo taj sneg i led izvorna nagonska hladnoća Aljaske da okuje u večnost taj trenutak bez okvira i bez definisanosti i razloga i dela u naznakama ali trenutak je već bio okovan iako oni to nisu znali i samo postojanje tog trenutka je bilo dovoljno da bi se okovao urezao u kolektivni um i ostao tu zanavek bez obzira na razlog bez obzira na ishod. 

Uloga Džonija Rotena u procesu visokogradnje i niskogradnje

I kao da je sinoć bilo to popodne kad smo stajali, iznenadni trio na nekoliko (poprilično protraćenih) minuta, zarezi na pločnicima nisu uopšte razumeli u čemu je stvar, otkuda i zašto toliki Antarktik, ali on je razumeo, čak sam ga, nakon svega, pitao da li da li je bilo dovoljno hladno, i potvrdni odgovor me je veselio više nego ključaonica na vratima moje sobe usled mraka spolja i iznutra. Veselio me je utoliko više što je rekao da ne samo da je bilo dovoljno hladno, već je bilo i kao šiba od mladog trnja. Do cele stvari je došlo tako što smo on i ja bili prinuđeni da biramo put kojim ćemo krenuti, jer se put, hteli mi to ili ne, uvek ili često ili nikad račva na dva, te se mora neki smer odabrati, i tako nas dvojica, kad se već neprestano račvamo na dva tri četiri, odlučismo da načinimo izbor makar po pitanju sledećeg skretanja u ulici, izvesnost po izvesnost može posle nekog vremena da rezultira čvrstom gradnjom, sa tek po kojom neizvesnošću kao osiguranjem da će uvek biti puteva koji će se račvati (makar) na dva, i tako biti siguran dokaz i podsetnik da do krajnosti stabilna konstrukcija niti postoji niti je cilj. I tako smo i odabrali, neko od nas dvojice je rekao ’aj’mo levo, i tako smo pošli levo, i van sopstvene namere, mada je to delovalo kao svestan izbor ustvari je bila izvučena cedulja, i taj zaokret je doveo do toga da se duo iznenada proširi na trio, u stajaćem obliku, dva vodena deteta, i jedan glineni kojot, kome voda ništa ne može e baš ćemo da vidimo da li ne može sad ćemo da vidimo koliko si nepomerljiv i koliko si kojot. Nakon uzajamnog stezanja ruku odmeravanja snaga onako iz čiste pristojnosti na odstojanju bez pomeranja mišića ispod očiju oko očiju i bez oblikovanja usta u naročitu krivu koja bi možda bila prigodna svakoj situaciji samo ne ovoj, počelo je, na sreću kratko verbalno gubljenje vremena, u prvoj sekundi onako bestelesno, s glinene strane, dok je s moje strane trnje jedva čekalo da mu se da dozvola da probije i krene u sumanuto zadovoljavajući juriš sa dodatnom mogućnošću da se neko od sabraće može i udaljiti i naoštriti istrošeni bodež ako ustreba. Bio sam i malo milosrdan ne zato što me kao takvog svi znaju i zato što to inače svi od mene očekuju da budem ah omniprisutan i omniprivržen brat sestra prijatelj bez obzira na to ko seče a ko krpi ko pljuje sitna i krupna govna a ko trpi i tu se dijapazon odrednica za moguće odnose ograničava samo na ta tri do sramote od koje je jedino gora i beznadežnija glupost u moždanim korama onih koji na te pojmove i vole da se ograničavaju. Jeste, bio sam milosrdan, ali samo zato što je trio bio aktuelan na par minuta, te ipak nije svo trnje, na sopstvenu žalost, uspelo da iskaže svoje ratnčke veštine. Činilo se da je i to bilo više nego dovoljno, te sam, na čitavu stvar, spustio i Antarktik, koji je slobodno kuljao, bez brana kojima je nekada sputavao svoju delatnost čisto da još dodatno onemogućim da se bilo šta od one gline pridigne barem dok ne napustimo mesto dešavanja. Posle neka se sastavlja i rastavlja i opet sastavlja po sopstvenom nahođenju, tj. ako uopšte i ima samostalnog kapaciteta za dotičnju radnju, mada čisto sumnjam, jer znam da će da čeka da neko naiđe i pokupi delove neko ko će da bude milosrdan milosrdniji od omniprisutne sestre brata prijatelja deve apstraktne kategorije mozga bez srca bez viška mesa tamo gde treba sa viškom mesa tamo gde ne treba. Ostali glineni kojoti i hijene i strvinari neka slobodno dolaze ako im se baš dolazi ako ih baš svrbi neizdrživo, jer se i oni,  kao i put, od jednog, uvek račvaju na dva, tri, četiri, i tako dalje, shodno situaciji shodno slučaju, a ako im se ne dolazi neka ćute neka zavežu neka okrenu glave neka ne troše svoje glinene noge za badava a bilo da dolaze ili da ne dolaze ionako nema svrhe jer brana postoji i ona je podignuta a tu je i trnje i zalihe se konstantno obnavljaju ama uopšte nije kao da je sinoć bilo već kao da je bilo pre MILIJARDU GODINA i ušlo u povest da bi istog časa izašlo iz nje kao korov korova kao slepo crevo iz ličnog pamćenja iz kolektivnog pamćenja iz čitavog sistema čitave mreže reči i slika i dela i misli iskazivih i neiskazivih zauvek zauvek zauvek!

Pa ako kažem da ne želim stoprocentno stabilnu konstrukciju ne znači da želim jebene natrule cigle u građevini! I ako mi se dešavalo da smaknem gard pod tim natrulim ciglama jer snaga nije dragstor koji radi 24/7 to ne znači da sam budala da sam slep i da sam nečim nepisanim osuđen na to da biram samo neupotrebljiv materijal za svoju gradnju! Ja sam odabrao, odabrao sam skretanje, odabrao sam put, našao sam put, ili je put odabrao i našao mene, ili i jedno i drugo i treće i četvrto i peto, i bira me i dalje, makar samo još danas ili sutra, i ne znam koliko dugo će nastaviti da me bira, ali uprkos tome ja jesam izbor, njegov izbor svoj izbor makar samo još danas ili sutra moj put je samo moj bez obzira na to da li je to put od žutog peska ili od žutih cigala ili od ugljevlja ili od vode ili od litijuma a procesi truljenja neka se od sada dešavaju na lokalizovanom nivou bez mogućnosti da se (ponovo!) počinju pandemije!

Nevermore.

hvalospev razgovoru

priča

razgovor

diskurs:

o banalnosti montažnih kuhinja

o blatobranima na Papinom biciklu

o isforsiranim napuklinama na ognjištima

o predrasudama u nižim stadijumima razvoja kod vodozemaca

o hrpama pepela u neznanim perionicama posle ponoći

o strahotama plivanja u nepokrivenoj sudoperi u mraku.

priča

razgovor

diskurs:

o kritičnim masama odrona u tundrama

o bezvučnim pastvama

o tokovima praznine u crvenim patuljcima

o srcima od papira

o glavama od aluminijuma

o slabosti

o tajnama

o istini

o tišini.

o tišini.

tišina.

tišina.

ćutanje.

najviši stepen

priče

razgovora

diskursa.

ništa.

a sve.

jednosmerno ćutanje

i dvosmerno ćutanje

u hodu

za stolom

stojeći

čekajući

bezbroj tema priče razgovora diskursa

ustvari jedna te ista tema

jedno te isto ćutanje

jedno te isto toliko veliko šta god

da jedino može da stane

u ćutanje.

smaragd pod ključem

dva tamna bunara bez dna

zagonetka bez uvoda i razrešenja

osmeh čija se vrednost ne meri nijednom zemaljskom valutom

koreni nastanaka

implicitno blago nepoznate namene

implicitna potvrda bez papira i mastila

odgovor na svaki nepostavljeni nepostavljivi upit

u ćutanju.

izvlačim taj odgovor iz moždanih džepova

beležim ga po sećanju

držim prikucanog iznad kreveta

kao podsetnik

na žutoglavu floru

što smelo blješti u trećoj smeni i bez veštačkog svetla

što drsko niče

iz betona

i bez vode.

a zar je bitno šta to niče i kako

dokle god niče dokle god diše

i zar je bitno od čega je

uže koje vezuje i zašto vezuje

i šta vredi umeti sa rečima

kada mogu i da te napuste naiskap

i zar je bitno što razgovarati možeš sa svima

kad ćutati možeš samo sa retkima.

alien

u auli u koloni do otvora sa nezgrapno isklesanom glavom sa procepom iz kog ispušta zvuke mržnje i brani pristup jer nedostaje papir uz odsustvo svakog drugog zvuka uz fijuk biča čije se prisustvo ne vidi ali se oseća u mislima i stoga i na leđima sleđenih u koloni  sputavajući svaki pokret pa i misao o pokretu -  on ne cepti on LEBDI bez suspenzora kao metafora blažen u sazvučju sa samim sobom i čitavom matricom i svemu u njoj on upija tintu i pretvara je u med (tela okovana prolaznošću to ne vide i stoga ne mogu da prime)

u nezgrapnoj prostoriji bez prostora za sopstvenu misao za udah izdah sa velikim zvucima velikim čašama velikim očima velikim ustima a malim ušima viškovima kratkoročnog smrtnog veselja i varljivim supstancama u tečnom stanju  -  on ne lebdi zanesen on CEPTI bez leda umom spaja razdvaja pomno gleda pamteći dobro rezultat naginjanja čaše zapisavši naučiš li da je nagneš zaboravićeš kako da je spustiš

na žalosnoj zemlji gde kopaju rupu i u nju trpaju veliko drveno vozilo bez točkova a u njemu ukočeno telo kao jedinog vozača uz opipljivu manifestaciju bola (realnu ili ne) češće bez mere nego sa merom  -  on ne plače on se SMEJE i gleda nagore jer njegove oči registruju promenu u vazduhu procentualni iznos čestica ljudske duše i u svom desetodimenzionalnom umu on se osmehuje asistira domišlja i improvizuje merdevine

u hali bez pokrova sa mnogo znoja koji ničemu ne vodi sa hiljade potiljaka i hiljade trupova koji divljaju gde nešto pravougaono se nazire napred u naznakama sa mnoštvom čudnih sprava iz kojih izlazi zvuk a koje na delatnost nagone ljudske prilike svojim prstima  -  on se ne smeje on PLAČE usled toliko protraćenog dobrog zvuka usiljenog i zauzdanog jer njegov sluh funkcioniše u višim registrima on zna čitav konačan dijapazon frekvencija on ih čuje svaki dan u svako doba preuređuje ih gurka kombinuje to mu dođe kao igra kao poseta kućnih duhova

sledih ga najzad nervoznim potajnim ali željnim korakom kao vučnim zrakom (mislim da je znao)

hodasmo tako čitavu noć

dok nije došao do nekog ubogog zida na kraju grada

on odlazi sevnu mi presamitih se u struku te ga viknuh po imenu hitnja-strob je probijala mrak

okrenuo se dečački toplim smeškom u ustima i očima bezglasan i bezvučan izvadivši iz džepa svežanj ključeva koje je jednostavno spustio na tlo

nestavši potom u istom onom zidu

bez ijedne reči

a ja ostadoh sa ključevima da do daljnjeg odgonetam

šta je to što treba da otključam

šegrt

jednog popodneva

poigravajući se sa teorijom obrnutog odraza

i lutajućim zrakom popodnevnog sunca koji je svrnuo na moju nadlakticu

i šarenom mini-vetrenjačom na plastičnom štapu

(poslednji spomen na Don Kihota)

topao dan te mi pažnja odluta na tren

i umalo da rođenog brata koji je išao tuda

pretvorim u lokalno pernato stvorenje iz susednog dvorišta

pokresanih krila

koje se šetkalo kraj ograde

šepurilo svojim dugim perjem

pred nevidljivim entitetima

sa neznanim ciljem.

to dakako ne bi bilo dobro

jer moj brat je znan svima

kao vrsni letač velikih visina

sa merilima

pomalo iznad mogućnosti prosečnog Zemljanina

a pomalo zagonetnih svima

(osim možda njemu samom).

sva sreća te na vreme stadoh

inače bih za koji tren gledao njega

gde se sa neznanim ciljem šetka kraj te ograde

potkresanih krila

sa prividom nade

zaboravivši da je ikad

poželeo da leti.

Chroi

ležao sam i isparavao znoj na bilo čemu što bih dotakao, bilo glavom, bilo rukama, bilo nogama. bila je naprosto nesnosna. uporna ili naporna ili i jedno i drugo, ovog puta je prevazišla samu sebe u stepenu posvećenosti svetoj misiji da me razbije na paramparčad i smeje se tome. svaki udah, svaki najmanji trzaj glavom je koban, toliko da mi svaka misao gubi oslonac, a reči ne mogu da izađu iz usta. izgladneli krzavi lešinar koji kljuca li kljuca misleći da sam mrtav. e pa nisam. ogavna, glupa, kleta glavobolja, ta žena, čije mi isprazne priče svrdlaju mozak u žute bljeskove bolesti, ta posledica bez uzroka, samo dođe, ni ne pokuca, i za tren oka izbriše sve što je podizano godinama, ostavi mi samo sećanje na ishod, ali ne i na proces gradnje, te učim te gradim stalno iznova iznova i iznova, i nikako da sustignem samog sebe. prokleta žena, ni sopstveno ime da mi ostavi, samo uzima. a nikad neće da mi kaže šta hoće od mene. možda želi da me navede da umesto nje sam uzmem tu britvu i najzad obezbedim sebi san. san bez znoja, san bez sadržaja, u kome bol poput katrana curi na pod, prelazeći u čvrsto stanje i tako tvoreći stazu po kojoj može da se gazi. avaj, kad ni to ne znam.

ustadoh najzad i priđoh ogledalu. možda u nesvesnoj težnji da pronađem opipljivi trag tog razjarenog bola, kako bih tako možda lakše doznao šta mi je dalje činiti. pogledavši svoje lice, svoju glavu, svoje čelo, donja vilica mi popusti, te pade, obamrla od straha: dve rupe su mi zjapile na čelu, jedna mala, nešto nepravilnijeg oblika, kao tek otvorena rana, površinska, u predelu iznad desne obrve, a druga beše velika, oblika savršenog kruga, maltene posred čela, tik iznad međuočja.

Oni

koliko ih je samo! koliko mnogo! a nemam kome da šapućući izvrištim svoju radost

kao bele kuće u kružnom nizu posleratni proizvod blagostanja teško stečen uništavan hiljadu puta ali vaskrsava uvek

kao lice iz vatre prizvano ugljevljem

oblik duše otelotvoren u ljude

miču se skladno i gipko uz zvuke nepostojeće violine muzika nezemaljske divote čije su deliće zapamtili samo srećnici probudivši se prljavi na neznanom polju bez cipela i bez psa slomljenih gajdi ali ustostručenog duha

samo obrisi bez kontura mekog svetla kao u halogene lampe koje je isijavalo iz neumornih prstiju na nogama prstiju sraslih od plesa

prozirni poput zaljubljene budale besmrtni od sebe samih nastali sa pamćenjem starim koliko i svemir

poljana široka a čista prazna samo jedno tanušno drvo je delilo mene od Njih

samo iz slepe pristojnosti na odstojanju a u meni plač narasta

VODITE VODITE ME ma kud obećavam učiću sve što se naučiti može uzeću panj zapaliću ga i zakopati