jednog popodneva
poigravajući se sa teorijom obrnutog odraza
i lutajućim zrakom popodnevnog sunca koji je svrnuo na moju nadlakticu
i šarenom mini-vetrenjačom na plastičnom štapu
(poslednji spomen na Don Kihota)
topao dan te mi pažnja odluta na tren
i umalo da rođenog brata koji je išao tuda
pretvorim u lokalno pernato stvorenje iz susednog dvorišta
pokresanih krila
koje se šetkalo kraj ograde
šepurilo svojim dugim perjem
pred nevidljivim entitetima
sa neznanim ciljem.
to dakako ne bi bilo dobro
jer moj brat je znan svima
kao vrsni letač velikih visina
sa merilima
pomalo iznad mogućnosti prosečnog Zemljanina
a pomalo zagonetnih svima
(osim možda njemu samom).
sva sreća te na vreme stadoh
inače bih za koji tren gledao njega
gde se sa neznanim ciljem šetka kraj te ograde
potkresanih krila
sa prividom nade
zaboravivši da je ikad
poželeo da leti.
