ležao sam i isparavao znoj na bilo čemu što bih dotakao, bilo glavom, bilo rukama, bilo nogama. bila je naprosto nesnosna. uporna ili naporna ili i jedno i drugo, ovog puta je prevazišla samu sebe u stepenu posvećenosti svetoj misiji da me razbije na paramparčad i smeje se tome. svaki udah, svaki najmanji trzaj glavom je koban, toliko da mi svaka misao gubi oslonac, a reči ne mogu da izađu iz usta. izgladneli krzavi lešinar koji kljuca li kljuca misleći da sam mrtav. e pa nisam. ogavna, glupa, kleta glavobolja, ta žena, čije mi isprazne priče svrdlaju mozak u žute bljeskove bolesti, ta posledica bez uzroka, samo dođe, ni ne pokuca, i za tren oka izbriše sve što je podizano godinama, ostavi mi samo sećanje na ishod, ali ne i na proces gradnje, te učim te gradim stalno iznova iznova i iznova, i nikako da sustignem samog sebe. prokleta žena, ni sopstveno ime da mi ostavi, samo uzima. a nikad neće da mi kaže šta hoće od mene. možda želi da me navede da umesto nje sam uzmem tu britvu i najzad obezbedim sebi san. san bez znoja, san bez sadržaja, u kome bol poput katrana curi na pod, prelazeći u čvrsto stanje i tako tvoreći stazu po kojoj može da se gazi. avaj, kad ni to ne znam.
ustadoh najzad i priđoh ogledalu. možda u nesvesnoj težnji da pronađem opipljivi trag tog razjarenog bola, kako bih tako možda lakše doznao šta mi je dalje činiti. pogledavši svoje lice, svoju glavu, svoje čelo, donja vilica mi popusti, te pade, obamrla od straha: dve rupe su mi zjapile na čelu, jedna mala, nešto nepravilnijeg oblika, kao tek otvorena rana, površinska, u predelu iznad desne obrve, a druga beše velika, oblika savršenog kruga, maltene posred čela, tik iznad međuočja.
