koliko ih je samo! koliko mnogo! a nemam kome da šapućući izvrištim svoju radost
kao bele kuće u kružnom nizu posleratni proizvod blagostanja teško stečen uništavan hiljadu puta ali vaskrsava uvek
kao lice iz vatre prizvano ugljevljem
oblik duše otelotvoren u ljude
miču se skladno i gipko uz zvuke nepostojeće violine muzika nezemaljske divote čije su deliće zapamtili samo srećnici probudivši se prljavi na neznanom polju bez cipela i bez psa slomljenih gajdi ali ustostručenog duha
samo obrisi bez kontura mekog svetla kao u halogene lampe koje je isijavalo iz neumornih prstiju na nogama prstiju sraslih od plesa
prozirni poput zaljubljene budale besmrtni od sebe samih nastali sa pamćenjem starim koliko i svemir
poljana široka a čista prazna samo jedno tanušno drvo je delilo mene od Njih
samo iz slepe pristojnosti na odstojanju a u meni plač narasta
VODITE VODITE ME ma kud obećavam učiću sve što se naučiti može uzeću panj zapaliću ga i zakopati
