Sastanak #37

Pažljivo smo odabrali hotel
Neki su radili tamo
Drugi su uzeli par soba
Neki su se naprosto pojavili
Okupili smo se u jednoj od soba
Neki su sedeli na krevetima, neki na podu
Toliko uobičajeno
Da nam više ni stalne promene lokacije
Nisu unosile osećaj neobičnosti
Tajni skupovi valjda tako i funkcionišu
Dolazili smo sa raznih strana
Iz raznih životnih priča
Sa raznim problemima
Pravili smo velike planove, koncipirali rešenja
Spremali se za okršaj
Mada priznajem da više ni sam ne znam
Gde se nalazi zona koja nas je vezala

idemo

tajne zone

između redova između velova

prepune hotela

soba u koje se možemo skloniti

kad želimo da pobegnemo od publike

i sjedinimo ruke.

te zone toliko su tajne

da moramo da napregnemo oči

da moramo da upregnemo duše

da moramo da razvežemo srca

da bismo ih mogli videti.

izgubiti se to je ta nauka

nauka muka

koja se tiho savladava

isključivo spojenih šaka

a kuda krenuti?

to je tajna

svačija drugačija.

Четврти уз чајник

Само да се, формалности ради, представим.
Ја сам Ариф Јовандић и од ове недеље се званично придружујем овој занимљивој шквадри у испијању чаја.
Мој прилог за ову недељу је песма, као што ће вероватно бити и сви остали, јер ја претежно пишем поезију.
Надам се једној дугој и плодоносној чајанци у овој Земљи Чуда.
Искрено ваш,

Ариф

Ехо

Након што сам остављен у пријатељској зони
Млеко и цигарете су једино што ме теши.
Док хладноћа неумитно пробија прозоре на мојој хотелској соби,
Сетио бих се оних ноћи када сам те изнова сретао.


Ти ме сада скоро да не познајеш
И не знаш да сам те некад волео.

Када би ти била позната моја тајна
Не би те тако олако мимоилазили моји погледи
И случајни додири коленом под столом.


Отпухнути дим
Разноси та сећања
У далеки Хад

Сломљена чаша
Пролива крв и млеко
Неминовности

u vinu istina

čitavog životnog veka svog mog tuđeg (da ih imaju po dva opet bi nastavili da ponavljaju jedno te isto)

ubeđuju me (u svim mogućim oblicima izraza)

te u vinu je istina

te pijem da zaboravim

(znači prvo dolazak do istine pa potom bežanje istine  -   kad budistički monah napadne stopalom najkompleksniju mandalu ikad od peska sačinjenu koju je radio pet godina i jednim potezom razruši svoje delo dekonstrukcija ima smisla a stopalo još više i to nije beg)

i beše tu još pregršt zanimljivih i pomalo kontradiktornih iskaza (no ja dopuštam opraštam kontradiktornost jer ne zaboravljam da sam homo sapiens čija je gradivna jedinica kontradiktornost a sad što većina meni ne dopušta istu tu kontradiktornost verovatno potiče iz činjenice da piju da bi zaboravili i tako dalje levo i desno omaše postelju pa se bude stresno ah siromasi)

no ubeđivanje na mene nema taj ubeđivački efekat iskustava iz druge ruke

i jedino što ja znam jeste da

svaka pomama izazvana vinom

boji svojim skupo-lažnim bojama nepostojanog

sve što takne

pod prividom vatre

dok naposletku ne dosegne i poslednji stadijum delovanja

zvani pepeo

i onda

sve se to rastoči razveje

u jedan opšti trenutak bez oblika bez imena samo smešno-tragičnih kontura koje svi prepoznaju

(svaki put kad u gluvo doba sretnu klimave noge ruke koje grle vazduh i promašuju dok prazni stakleni nosač bivše dragocene tečnosti kune svoj elegantni oblik i lik jer usled njih ne može da zaustavi kotrljanje)

trenutak nedovoljne snage da bi se pohranio čak i u kolektivnoj svesti

potpuno obeznačen usled prevelikog broja ponavljanja na svakom milimetru loptastog tla koje zovemo domom

a možda takvi trenuci ali i trenuci najsnažniji po propadljivim ljudskim merilima slabe kopne do bezličja do pepela

zato što svi piju

da zaborave

dok ne zaborave

i da zaboravljaju

uni-forma

gledali su ga kako klizi kroz kapiju kao glajd

zamišljajući glas zelen i mek iz grla tog neoprljenog glađu

knjige pod pazuhom pod senkom sveučilišta ništa ne ište osim osame

u crvenoj knjižici kožnoj najviše cifre staložene u nizovima

ne ovaj svet nema vremena za šalu dok čeka šamar

samo volti viskoznog ćutanja i besomučno beleženje brojki i skraćenica

obrazi gore kao cvet maka kad ga neko upita za ime

imao je tada status studenta

a potom

osvanuo je dan u kojem njega nije bilo

nije ga bilo ni narednog dana

ni dana nakon narednog dana

čudno ali kako seješ tako ćeš i žnjeti

on je sejao semena ćutnji svakom stopom

ćutnje su iznikle u kolektivni muk

još koji dan pričalo se o tome pro forma

još koji dan tražili su ga pro forma

potom je forma postala norma

par godina kasnije

izašle su novine

čudna vest sa još čudnijom fotkom

lice na fotki je ličilo na njegovo

još koji dan pričalo se o tome pro forma

još koji dan pitali su se pro forma

potom je forma postala sindrom

kolektivnog odmahivanja glavom

iz grla oprljenih javom

izlazilo je samo ne ne ne

ne nalaze ljude tek tako u brdima

za koja niko ranije čuo nije

ne nalaze neznani nitrat tek tako

u procentima u žilama figurama ma daj

tako tipičan psihološki momenat marve

dosadan do zla boga za analizu

i u gimnazijama osrednje glasovitosti

mole se nepostojeći entiteti

da počnu da postoje s malo više ubedljivosti

uzmu koga se uzeti može dok se još može

jer ako uni-forma postane norma

neće razlikovati ptice i žbice

lik i krinku

nogu i nož

aluziju i agoniju

ironiju i hartiju

britvu i birtiju

smeh i artiljeriju

Magina ispitna pauza

Dragi ljubitelji čajanke,

Zbog brojnih obaveza na fakultetu, oko upisa na drugi fakultet, polaganja dodadnog ispita, potencijalne selidbe i još gomile sporednih stvari u životu, prinuđena sam da malo zabušavam sa nedeljnim ispijanjem čaja. Nadam se da ću uprkos svemu stizati da kako-tako nadoknadim postove, ali u narednom periodu svakako neću biti ažurna niti mnogo prisutna.
Uprkos tome, ovaj blog ostaje u sigurnim rukama Coe, Jelene i Andreja, tako da mu nema zime. :)

Vaša Margarita