o, stranče
da bih mogla umela smela da te pogledam u oči
trebala bih
u sebe da saspem
mnogo toga
što inače u sebe ne sasipam
ali ipak
krišom
preko stola (minimalističkog od kuvane plastike ma ko još i pamti)
gledah te
tvoje izubijane podlaktice
od vožnji noćnih bez sitnih svetala
osnaženih osamljenih
povratkom na stalna odredišta
o, čoveče
da bih mogla umela smela da te udahnem
trebala bih
u sebe da saspem
sva pluća ovoga sveta
što se inače baš i ne čini
ali ipak
iz srca
preko očiju (nemoćnih da upamte obuhvate sve što bi se htelo)
gledam te
tvoju vrednosnu pošiljku tvoje lutanje
od mraka otkinuto
udvojeno osnaženo osmehnuto
dolaskom na pravu adresu
Ovo je prelepo. Ali zaista... prelepo. Jedna od najlepših tvojih do sada, ako ne i najlepša.
ReplyDeleteEh... vidim da ti se stvarno dopalo. :) Hvala ti... Nemam šta drugo da ti kažem o ''pesmi'' osim da je baš onako, iz srca i duše, bez prepravki. A valjda se sve to i da osetiti. Eto. :)
ReplyDelete