Glava moga oca [bulk post]

„A man never grows up until his father dies (..) I’m so youthful looking. I always thought I had plenty of time to do things. But then a few years back (..) he [my father] died. Suddenly my mortality became incredibly apparent.“

J. Harrison (Talking Heads)

Pevala je Sugar on my Tongue u nekom zadimljenom, mučno prljavom lokalu, mrmljajući u mikrofon toliko nerazumljivo da sam jedva prepoznao pesmu. Imala je uske farmerke i gledala je kroz publiku smešeći se kao da zavodi svakog muškarca ponaosob, kao da peva samo za njega.

Ja sam bio u publici.

Imala je ime i popila je piće sa mnom pre nego što smo otišli kući. Otpratio sam je do vrata, uzeo broj telefona: uobičajen početak. Ubrzo mi je dozvolila da je vodim za ruku ulicom. Kretala se kroz mreže drugih ljudi kao kroz izmaglicu, kao da pliva negde u otvorenom moru, a ja nikada nisam bio siguran jesam  li obala ili ne. Glave su se okretale za njenim tesnim farmericama, ali iako je uzvraćala osmehe, znao sam da je bila samo moja devojka.  Nakon nekoliko nedelja po prvi  put smo spavali zajedno. Odmah sutradan sanjao sam odrubljenu glavu svoga oca.

Ne sanjam često i retko pamtim detalje, pa mi je teško da se setim kako je do toga došlo, tek video sam, veoma jasno, kako stojim sa očevom glavom u rukama na pragu svoje stare kuće. Ona je dolazila mojom ulicom, noseći u rukama kesu namirnica, vraćajući se iz prodavnice. Gurnuvši kapiju, ugledala je mrtve oči moga oca. Nasmešila se s odobravanjem, i ja sam se naglo trgao iz sna.

Ujutro sam, pomalo sujeverno, nazvao oca. Nije se javio na telefon, ali mi je kasnije porukom javio da je bio zauzet, zamolivši me da mu kažem o čemu se radi. Nisam umeo da mu objasnim, i ostalo je na tišini. Pošto sam znao da sam glavu odrubio ja, bilo me je stid.

Uveče smo se ona i ja videli, pa sam joj ispričao ponešto o snu. Nasmejala se i smesta se bacila na listanje sanovnika. Kako joj je pažnja često lutala ubrzo ih je batalila bez da je došla do nekog zaključka, i otplesala do kuhinje da nam skuva kafu. Usput je pevala neku čudnu pesmu. Knjige sam na njene police vraćao ja, sam u sobi, slušajući kako se njen glas utišava dok se ona odmicala sve dalje i dalje od mene.

Nisam joj rekao da je i ona bila u snu, vraćajući se sa namirnicama u moju rodnu kuću, ali sam je od tada posmatrao drugim očima. Iznenada je njeno smešenje ljudima na ulici počelo da mi smeta, ali šta sam mogao da joj zamerim? Postala mi je previše bitna da bih je opterećivao ljubomorom. „Ali ja samo tebe volim“, širila je oči a ja bih stisnuo zube i ubeđivao sebe, iznova i iznova, da sam njena obala; a ako sam zaista njena obala, trebalo je da je razumem. Trebalo je da budem bolji nego što jesam.

Tada je ponovo počeo da mi smeta odraz. Dešavalo se to i pre, mislio sam čak da sam navikao: ujutru ustanem da se obrijem, pogledam u ogledalo, a odraz mi se kezi, ili ostane neuredno bradat iako sam već nekoliko puta prešao brijačem. Gledam ga onda u neverici, prislonim ruku na obraz: gladak. Onda odraz namah postane golobrad i uzvrati mi neispavan pogled.

Nije da nisam razumeo njegove ispade: s godinama sam shvatio da je on, za razliku od mene, letargičan i plah, infantilan i lenj. Kad god bih pokušavao da postignem nešto značajno, ili bih se u nešto ulagao mnogo vremena i napora, počeo bih da mu smetam, pa bi uzvraćao neposlušnošću koja me je neretko iritirala, ali koju sam mogao lako da potisnem i zaboravim. Odraz je postajao deo problema ili zadatka koji sam u tom trenutku pokušavao da rešim, borio sam se protiv njega i uvek izlazio kao pobednik. Kada razmišljam o tome sada pada mi na pamet da je baš zato postao ogorčen, čak osvetoljubiv.

Ovoga puta smo se opet suočili dok sam se brijao, i to nedugo posle sna o očevoj glavi. Isprva je odraz poslušno podizao i spuštao brijač, odmereno i sigurne ruke, kao i ja, toliko poslušno da sam prestao da pazim na njega. A onda, iznenada, on nervozno, gotovo histerično cimnu žilet nadole i poseče mi obraz. Trgao sam se. Ranica na mom licu je pekla i krvarila.

Odraz se kezio, netaknutog lica. Iznerviran, brijanje sam završio bez ogledala, i odraz je tako ostao sa čekinjastom bradom na jednoj polovini lica, dok mu je druga ostala čista. Da stvar bude još gora, njoj se moj odraz dopao: videla ga je u ogledalu u predsoblju, i prokomentarisala kako mi brada dobro stoji. Bez reči sam skinuo ogledalo sa eksera i okrenuo ga ka zidu. Namrštila se.  

Spremili smo večeru zajedno i postavili sto za dvoje, ali ona ipak nije sela, već je stala naspram mene, naslonjena na zid, i jela držeći činiju špageta u ruci. Zanimalo ju je da čuje o poslu na kome sam trenutno radio, pa sam joj dugo pričao o tome, mada me je čudilo što može da tako pažljivo sluša nešto sa čim nema nikakve veze. Nakon toga sam je upitao čime se ona bavila ovih dana. Zevnula je, i samo kratko nešto rekla: spomenula neku koleginicu, neku internu šalu. Dok je prala posuđe počela je da peva, ali ja ponovo nisam mogao da razaberem reči. Prenoćila je.

Dopadalo mi se da je gledam kako spava, sklupčana na boku, privijena uz mene. Ona je brzo zavolela moj krevet i moju sobu, zaspala brzo i toliko duboko sanjala da sam ujutro jedva uspeo da je probudim. Ljubio sam joj vrat i tiho molio da ustane jako dugo pre nego što je počela da se proteže lagano, kao mačka. Oči je otvarala sporo, pospano; pogledala me je mazno, nasmešila se. Zamolila me je da ostanemo duže u krevetu. Napolju je kiša, rekla je. Ko sad da ustaje, da ide na posao – kaže, i gleda me nežno, lica uokvirenog ćebetom, gleda me, a meni se sve čini da nešto ne valja. Ispratim njen pogled pažljivo i shvatim da mi gleda preko ramena, u ekran ugašenog televizora u kome se vidi moj odraz iz profila, ona neobrijana njegova strana. Pređe mi rukom preko obraza: hrapav, nije moj, a ona se smeši. Osećao sam kako mi odraz pritiska teme glave, kako me gnjavi da ostanem, ubeđujući me da ja dan zaista užasan, da je lepše sa njom. Srećom, trgao sam se, namrštio. Ustao sam iz kreveta,  sklonivši se tako od ekrana u kome se oskudna dnevna svetlost prelamala sa očajničkom ljutinom.

„Radni dan je, ljubavi“, rekao sam joj, veoma pažljivo, blago, trudeći se da joj objasnim kao malom detetu. „Hajdemo, polako.“

Nezadovoljno je stisla usne, ali se odmah protegla i zbacila ćebe sa sebe. Bio sam u pravu. Trebalo mi je snage, ali sam morao da budem u pravu. Likovao sam, i dok je ona kuvala kafu, upao sam u kupatilo i nasilno obrijao odrazu i drugu polovinu lica, namerno ga par puta posekavši i ožarivši ga na kraju jakim afteršejvom.

„Šta ti bi, pobogu?“ smejala se ona začuđeno kada je videla moje iskasapljeno lice, ali mene nije bilo briga.

Drugom prilikom se rasplakala. Ne sećam se šta je bilo u pitanju, ali je dotrčala kod mene sva u suzama, tražeći utehu. Uzrujao sam se i uplašio, ne znajući šta da radim, zagrlio je čvrsto i dugo je nisam puštao. Bojao sam se da ću morati da je tešim i rečima, a kojim – nisam mogao da znam. Utrčavši u kuću, oborila je ogledalo koje sam naslonio u zid na predsoblju, i odraz se pojavio pravi ispod nas, na podu, razrogačenih očiju i nervoznih, drhtavih ruku: kukavica, mnogo više uplašen nego ja.  Ja sam razmišljao grozničavo, grizao usne, suzdržavao se da ne počnem da blebećem bez osnova, prazne gluposti – biće sve u redu, polako samo. U mojoj paničnoj potrazi za pravim odgovorom na njene suze odraz je uvideo priliku za napad, i ponovo mi snažno pritisnuo teme.

„Ispričaj mi šta je bilo, ljubavi“, čuo sam sebe kako izgovaram, „lagano, smiri se, biće u redu...“

Nesposoban da se pomaknem, nemoćno i očajnički sam shvatao da ona sluša, da je smiruje prazna priča moga odraza. Ubrzo je prestala da jeca, i pustio sam je. Podigao sam ogledalo i ponovo ga sklonio.

„Dođi da ti skuvam čaj“, rekao sam joj.

Otišli smo u kuhinju. Saslušao sam je, ali nisam umeo da joj pomognem, pa sam ćutao iako su me njene suze potresle. Posmatrajući njeno podbulo, uplakano lice sa suprotnog kraja stola, silio sam se da ne pokleknem, da ne zaplačem zajedno s njom zbog njene muke, i ruke su mi drhtale od straha da ću je izneveriti. Mislio sam na glavu svog oca, koji skoro nikada nije umeo da bude jak kada je mojoj majci bio potreban, i na kraju ju je tako izgubio. Sa tom odrubljenom glavom stekao sam dužnost da budem snažniji od njega, i bio sam: slušao sam je mirno, progovarao retko, odmerenim tonom, gotovo hladno, tešio je razumnim, pouzdanim argumentima, pronalazio rešenja. Uspeo sam; ali nakon svega me je ipak pogledala tužno:

„Zašto ćutiš?“

Na to nisam umeo da odgovorim. Zagrlio sam je ne bi li se osetila bolje, i ona se privila uz mene, u početku nesigurno, ali se postepeno prepuštala, i na kraju sam je, ponovo sklupčanu, na rukama odneo u krevet i ušuškao. Zadovoljna i umirena, prela je opet neku jednostavnu dečiju pesmicu sve dok nije zaspala.  

Ona i ja smo skromno proslavili pola godine veze, a nekoliko dana nakon toga u posetu mi je došla majka. Skuvala je ručak u mojoj kuhinji, postavila dva tanjira, dve kašike, dve salvete, i iznela veliku aluminijumsku šerpu punu čorbe: previše za dve osobe. Moju devojku je upoznala prethodnog dana. Dopala joj se, ali je mislila da nismo jedno za drugo.

„Previše ste različiti“, rekla mi je, „kao tvoj otac i ja.“

Odmahnuo sam glavom. Razlike, ako i postoje, mogu se prevazići, pa makar i uz mnogo truda i zalaganja – a ja sam bio spreman da se potrudim.

„Otac ti je isto pričao“, osmehnula se mama.

„Ovo je drugo“, uzvratio sam. „Razumem da smo različiti, ali to ne mora ništa da znači. Ne moramo da se menjamo, jer se volimo. A ja sam dovoljno jak da povučem i podržim vezu gde god treba, i da njoj budem oslonac.“

 „Da“, rekla je mama, „ali jesi li siguran da je to ono što njoj treba?“

Zaćutao sam. Moj odraz je promakao iskrivljenom površinom šerpe. Majka ga je ispratila pogledom.

„Trebalo bi da razgovarate“, rekla mi je. 

Nisam bio siguran da li je mislila na odraz ili na nju, ali ništa nisam spominjao nijednom od njih dvoje. Odraz i ja smo se borili dalje: njegova opuštenost, neodgovornost, letargija, protiv moje snage i stabilnosti. Kao i uvek, pobeđivao sam. Bio sam ponosan na sebe. Postajući odgovorniji i uporniji u vezi, postajao sam uspešniji i na poslu, a prijatelji su mi se divili. Radio sam mnogo i gotovo neprestano na uređivanju našeg života koji sam već smatrao zajedničkim, starao se o svim njenim željama i hirovima, povlađivao joj i ugađao. Svakim danom sam je voleo sve više, i samim tim sam očekivao više i od sebe. Ona je delovala srećno, mada sam primetio da postaje sve povučenija i tiša. A onda je, iznenada, odraz izašao iz okvira ogledala i počeo da slobodno luta po kući.

Posle dugog nadmetanja sa mnom izgledao je užasno: ispijen, masne kose, tamnih podočnjaka, pogrbljen i sablasno bled, vukao se po sobama i hodnicima mučno i sporo, prateći nas bolesnim pogledom. Pokušao sam da ga ignorišem, a ona je delovala kao da ga ne primećuje.

Ipak, jednom sam se nešto duže no obično zadržao u kancelariji, a ona je bila kod mene i spremala mi večeru, čekajući da stignem. Odmah s vrata osetio sam da nešto nije u redu: mirisa hrane nije bilo, a iz dnevne sobe se čuo neobično zvonak, staklen smeh – njen, i jedan muški. Zatekao sam odraz kako leži pored nje na tepihu i golica joj stomak, a svuda oko njih bile su rasute moje porodične fotografije i nekolicina porodičnih dragocenosti moje majke. Čim sam ušao, zaćutali su. Odraz me je gledao očima krivca, slabašan i podao, a ona se brzo pribrala. Zgrabila je prvu sliku koja joj je pala pod ruku, i rekla:

„E, presladak si bio kao mali! Baš ličiš na tatu.“

„Kako to misliš?“ upitao sam, ne znam zašto.

„Šta znam“, slegla je ramenima i ponovo pogledala sliku. „Oblik glave, čini mi se.“

Pridigla se s poda i zamolila me da joj pokažem još fotografija. Klimnuo sam glavom i seo pored nje, a odraz je nečujno nestao. Te noći nismo večerali, ali nije mi ni bilo bitno. Zabrinut i potišten, sasvim sam izgubio apetit. Proveo sam mnogo vremena objašnjavajući joj poreklo svake slike, prisećajući se anekdota o ljudima na njoj, trudeći se iz petnih žila da je zabavim. Slušala me je veoma pažljivo, ćutke, smešeći se blago i gledajući me sa mnogo ljubavi, ali mi nijednom nije pošlo za rukom da je nasmejem onako veselo kao što je to učinio odraz. Pre spavanja, kada smo već bili legli u krevet, nevešto sam pokušao da je golicam. Izmigoljila se odmah:

„Ne bockaj me! Šta ti je? Pusti me da spavam!“

Progutao sam knedlu.

Odraz je nastavio da dolazi kad god ja ne bih bio kod kuće, a ona je, činilo se, volela da provodi vreme s njim. Ja sam se borio protiv njega na jedini način koji sam znao: trpeo i čeličio se, mnogo radio, trudio se da joj se javljam na telefon kad god bi zazvonio, pa ma koliko zauzet ili nervozan bio. Odraz je od toga svakim danom sve više slabeo, a njegova pojava postajala sve jezivija i neprijatnija. Ona kao da nije primećivala; a ja sam pokušavao da uverim sebe da sam sve to umislio, da je u pitanju moja paranoja.

Bio sam dosledan i odgovoran u obavljanju svega što joj je bilo potrebno. Kada bi trebalo da je saslušam, bio bih tu za nju. Kada bi mogao da joj pružim odgovor, dao bih joj ga, a kada nisam – bio sam zbunjen.

„Zašto ćutiš?“ pitala bi me tužno, a odraz bi se nakezio negde iza mene, ružno i zlurado.

Onda bi i ona počela da ćuti.

U toj neobično tihoj atmosferi bližila se naša prva godišnjica. Odlučio sam da je odvedem u isti onaj lokal u kome smo se upoznali, na piće i večeru. Došao sam po nju sa buketom cveća, a ona mi je otvorila vrata sva rumena, sjajnih očiju, učinilo mi se čak pomalo zadihana. Nije ni unela buket u stan – samo ga je ostavila na ormariću u predsoblju, zgrabila jaknu i izletela napolje. Čitave večeri nisam mogao da prestanem da brinem kako će to cveće da uvene. Negde iza nje, u spavaćoj sobi čija su vrata bila otvorena, učinilo mi se da sam video odbljesak svog odraza.

„Hajdemo kod tebe“, rekla je, odjednom radosna, kada smo izašli napolje. „Uzmemo picu i gledamo filmove, bude nam lepo. Ne izlazi mi se večeras.“

Pogledao sam je popreko – potrudio sam se oko izlaska, isplanirao. Ona je bez reči shvatila i snuždila se namah.

„Izvini, u redu je. Idemo kako si ti zamislio.“

„Nećemo ako će ti biti dosadno“, rekao sam joj.

„Neće, neće“, uveravala me je. „Neće. Stvarno.“

Restoran je u međuvremenu renoviran: zidovi su bili okrečeni u tamniju boju, postavljene su nove stolice, i iza šanka, tačno preko puta male bine, bilo je okačeno ogledalo. Svoj odraz sam zatekao tamo. Kada bi mislio da ga ne vidim, kriomice je srkao pivo. Ja sam naručio viski.

Tišina je zavladala ubrzo pošto smo naručili. Uzeo sam je za ruku i nasmešio joj se. Voleo sam da je gledam tako preko čitavog stola, dok pije vino, dok jede. I ona se smeškala, snebivljivo.

„Opet ćutiš“, rekla mi je.

„A šta da ti kažem?“

Slegla je ramenima.

„Šta znam. Godišnjica je, mislila sam da napravimo nešto baš onako...“

„Nisam razmišljao o tome. Lepo je ovde, zar ne?“

„Jeste“, složila se, a onda se namah ozarila. „Znam, setila sam se!“

U uskim farmericama i sa blagim osmehom koji sam voleo, ustala je od stola i otišla do sporedne prostorije, da porazgovara s gazdom. Ubrzo se popela na scenu sa pozajmljenom gitarom i namestila mikrofon. Nasmešila se, zamolila za malo pažnje, čestitala mi godišnjicu a mikrofon je užasavajuće zaškripao – ućutkala ga je i podesila malo bolje. Zapevala je Sugar on my Tongue. Istog trenutka shvatiop sam da je ne volim na sceni, pred publikom.

Drugačija je. Iako je u početku gledala pravo u mene, pogled joj je ubrzo odlutao negde neodređeno, iznad mene, među ljude, i delovala je kao one prve večeri, kao da zavodi svakog muškarca ponaosob, kao da peva samo za njega. Na početku druge strofe, njen pogled je ostao prikovan za jednu tačku, negde iznad šanka. Gledala je pravo u ogledalo; a tamo je, znao sam, kao što je znala i ona, bio moj odraz. On joj je nevešto uzvraćao pogled, zatečen njenom pažnjom, pa ipak zaintrigiran, uzbuđen. Ona je pevala prelaz, i u krcatom lokalu niko nije primetio kako je odraz, držeći se jednom rukom za okvir i ne prekidajući ni na trenutak da pravo u oči gleda moju devojku, proturio kroz staklo prvo jednu nogu, pa drugu, i naposletku se našao iza šanka. Dok je završavala pesmu, uzbuđeno brzajući tekst tako da ga nisam mogao razumeti, on je koračao ka njoj. Izgledao je drugačije, jače. Iako mu je koža i dalje bila bleda, podočnjaci teški i lice ispijeno, leđa su mu bila prava i hodao je samouverenije, podignute glave. Dok je prolazio pored mog stola, otsutno je prešao rukom preko moje glave, razbarušivši mi kosu.

Ona ga je gledala ushićeno. Sišavši sa scene, bacila mu se oko vrata i nazvala ga mojim imenom. Prozborili su nekoliko rečenica, čiji smisao od buke nisam mogao da razumem, ali sam čuo njegov ton: nemaran, ležeran, skoro grub. Ona se smejala. Muzika je ponovo počela, i njih dvoje su zaplesali toliko zaneseno da su delovali skoro sumanuto. Ona je zabacivala divlje rukama, neprestano se smešeći radosno, otkrivajući sve zube, a on se kezio zbunjeno i nezgrapno, groteskno cupkao oko nje.

Ustao sam, obukao jaknu, otišao kući. Ona nije primetila moj odlazak, a njega verovatno više nije bilo ni briga.

Te noći sam ponovo sanjao: sedela je na pragu moje stare kuće i zaneseno češljala kosu na odrubljenoj glavi moga oca, držeći je u krilu. Ja sam stajao ispred zatvorene kapije, gušeći se u teškom mirisu sopstvenog afteršejva, i uzalud pokušavao da joj priđem.